Jedno od prvih pitanja koje ljudi postavljaju kada čuju za laboratorijske dijamante je: kako nastaje laboratorijski dijamant i kako to uopšte funkcioniše? Pomisao da se dijamant može napraviti u laboratoriji zvuči gotovo magično – ali nauka iza tog procesa je konkretna, razumljiva i fascinantna.
Odakle počinje svaki dijamant
I prirodni i laboratorijski dijamant grade se od istog materijala: ugljenika. U prirodi, ugljenik prolazi kroz milione godina pritiska i toplote u dubini Zemlje pre nego što postane dijamant koji se iskopava. U laboratoriji, taj proces traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja – ali hemijski rezultat je identičan.
Postoje dve metode koje se koriste u komercijalnoj proizvodnji laboratorijskih dijamanata. Svaka ima svoje prednosti i svaka daje dijamante vrhunskog kvaliteta.
CVD metoda – rast atom po atom
CVD (Chemical Vapor Deposition) je metoda koja se zasniva na taloženju ugljenika iz gasa.
Proces počinje sa tankom dijamantskom pločicom koja služi kao osnova – „seme“ na kome će rasti novi dijamant. Ta osnova se postavlja u komoru u kojoj se zatim uvodi gasna mešavina bogata ugljenikom, najčešće metan.
Kada se gas aktivira mikrotalasnom energijom ili radiofrekventnom plazmom, molekuli ugljenika se oslobađaju i počinju da se talože sloj po sloj na dijamantsku osnovu. Ovaj proces je spor i kontrolisan – temp raste postepeno, atom dodaje atom, kristalna rešetka se izgrađuje precizno.
Prednosti CVD metode:
- Visok stepen kontrole nad čistoćom kamena
- Mogućnost preciznog upravljanja bojom
- Efikasna za veće dijamante
- Manja potrošnja energije u poređenju sa HPHT
HPHT metoda – zemlja u laboratoriji
HPHT (High Pressure High Temperature) metoda bukvalno reprodukuje uslove koji vladaju u unutrašnjosti Zemlje na dubini od oko 150 kilometara – gde prirodni dijamanti nastaju.
Grafitni ugljenik se stavlja u specijalni aparat koji ga izlaže temperaturi od oko 1400–1600°C i pritisku od 5 do 6 gigapaskala. U tim ekstremnim uslovima, ugljenik se transformiše u dijamant.
Ovaj proces traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja, zavisno od željene veličine kamena.
Prednosti HPHT metode:
- Duga istorija i dokazana pouzdanost
- Odlična za dijamante sa specifičnom bojom
- Primenjuje se i za poboljšanje boje već postojećih dijamanata
- Proces koji precizno prati prirodni nastanak
Koja metoda je bolja?
Kratki odgovor: obe su odlične, a razlika nije u kvalitetu kamena već u karakteristikama procesa.
CVD dijamanti su često preferabilni za veće kamene visoke čistoće. HPHT dijamanti imaju dužu istoriju primene i dokazane standarde. U sertifikatu svakog laboratorijskog dijamanta uvek je navedeno kojom metodom je nastao – što je važna informacija pri kupovini.
Ono što obe metode imaju zajedničko je stroga kontrola kvaliteta na svakom koraku procesa. Dijamant koji izađe iz laboratorije prolazi kroz iste gemološke standarde procene kao i prirodni dijamant.
Koliko traje čitav proces?
Za dijamant od jednog karata, CVD proces traje od 2 do 4 nedelje. HPHT je nešto brži za manje kamene, ali i za veće dijamante retko prelazi mesec dana. Nakon što kamen naraste, slede brušenje, poliranje i sertifikacija – što dodaje još nekoliko nedelja do finalnog proizvoda.
Ukupno, od procesa u komori do dijamanta sa sertifikatom, prolaze otprilike 4–8 nedelja.
Transparentnost koja gradi poverenje
U Luminore svaki dijamant dolazi sa sertifikatom koji jasno navodi metodu nastajanja, karakteristike po 4C standardima i laboratoriju koja je vršila sertifikaciju. Verujemo da kupac ima pravo da zna tačno šta dobija – ne samo koji je karat ili boja, već i celu priču iza kamena.
Pogledajte našu kolekciju nakita sa sertifikovanim laboratorijskim dijamantima i pronađite kamen koji odgovara vama.
